Ima li municije još?

Kada se u maju 2016 na biciklističkim portalima pojavila vest da je 2016 poslednja sezona za Pistolera i da se sprema za lagani odlazak u penziju, nekako je zvučalo OK. Uradio je u karijeri mnogo, ostavio veliki zlatni trag u istoriji i navijali za njega ili ne, svi će priznati da je jedan od najvećih biciklista svih vremena. Tačka.

Govorio je da je gotovo sa jurnjavom za GC na velikim trkama, sa dugim pripremama i dugim sezonama na drumovima. Da će se više posvetiti juniorskom timu i razvojnom U23 timu i možda, kao Wiggins, tu i tamo nastupiti sa klincima na nekim „manjim“ trkama.

Lep plan da se lagano siđe s bicikla i krene nekim drugim životnim stazama.

I onda – bum! Ponuda Treka koja se ne odbija, lepa plata, položaj neprikosnovene prve zvezde tima umesto penzionisanog Cancelare i nova ekipa za napade na TDF, Vueltu, Giro… Svoju ozbiljnu nameru da rekonstruiše ekipu dosta osiromašenu odlaskom Jensa, Cancelare, Popovicha i Schleka, Trek je potkrepio dovođenjem Degenkolba i talentovanog Pantana. Mollema je već bio u ekipi. I lep plan za odlazak u penziju je odložen.

Evo priznajem, za mene je to bilo „ceđenje suve drenovine“, kao kad je Brett Favre otišao u penziju iz Green Baya a onda se „povampirio“ u nekoliko NFL timova narednih sezona. Ili kad se neko krene sa žurke pa se oprašta 20 minuta i na kraju sedne na „još jednu“. Podgrejan krompir.

Razumem, decenije odricanja, paklenih treninga po svakakvom vremenu, padova, oderotina, preloma, poremećene ishrane, pritisaka javnosti i sponzora i sve to za neke sitne pare u odnosu na neke druge sportove u kojima se ne povređuješ svaki dan i u kojima se (na sreću) ne gine. Karijera se završi oko 35-te (nekima i ranije, Schlek, Malori) ali ne i život. Valja misliti na „stare dane“ i ponuda mnogo manja od Trekove se u tim godinama ne odbija.

Ali opet. Nekako volim da se nakon pobede ode u zalazk sunca, ko Vajat Erp, ne okrećeš se i samo nestaneš na horizontu. Što bi rekla moja prababa: „Kad si rek’o da će ideš, idi si“.

Zato sam sa malo znatiželje i puno skepse dočekao 2017.

A ON je leteo celo proleće po drumovima. Andaluzija, Pariz-Nica, Katalonija, Baskijska zemlja,… uvek u vrhu, uvek napred, napadao, kidao kao u najboljim danima. Valjda je iznenadio i svoje suvozače i sportske direktore, tako nadmoćan i tako iznad celog tima, skoro da je vozio sam. Nešto kao Sagan-brdaš. A tako je i prolazio, za sekund i dva gubio cele trke (Andaluziju za 1 sekundu, Nicu za 2 sekunde, Baskijsku zemlju za 17 sekundi). Jedino je Kataloniju izgubio sa primetnom razlikom, 1 min 3 sec.  Nije bilo pucanja, ali je bilo dima dovoljno vrelog i glasnog da je ličio na vatromet. Iako je Valverde bez sumnje ovog proleća bio Kralj, Pistolero je bio Prvi Vitez. Najmanje. A da nije bilo onih malih pasa na hronometru u Andaluziji, ko zna kako bi cela trka završila i da li bi ta jedna sekunda bila dovoljna Valverdeu da pobedi.

Došla je i prošla Romandija, manje/više neprimetno za Pistolera. I to e bilo OK, priprema pred TDF, niko ne kreće na 3 nedelje dugu trku 100% spreman od prve etape. 11. mesto u GC ništa ne znači, svi smo s nestrpljenjem očekivali Tur.

Kišni dan u Dizeldorfu je malo razvodnio sliku. Contador nikad nije bio hronometraš Froomove klase, ali minus od 54 sekunde na relativnom kratkom hronometru (14 km) je ipak previše. Ako je bilo za neku utehu, ni ostali pretendenti na GC nisu prošli ništa bolje (osim Frooma) i ostala je nada da će u nastavku trke biti bolje.

I onda ta nesrećna 9. etapa. Thomas pao i otpao, Majka takođe, Porte doživeo onaj užasan pad, Martin (nastavio trku), Quintana… I u  jeku priče kako mu je ovo prvi Tur od 2012 da nije pao ni jednom u prvoj nedelji – Contador padne dva puta i dobije više od 4 minuta zaostatka. Zbogom GC, zbogom snovi o još jednom osvojenom Turu.

12. etapa nije prošla ništa bolje, opet zaostatak, ovaj put 2.5 minuta. Iako su mrežama prolazili navijački komentari „ma razbiće bar jednu etapu“, realno, malo ko je verovao u to. Froome ga više ne uzima za ozbiljnog konkurenta, bar ne na ovom TDF.

I kad je većina pomislila da više nema nita od njega – nekome je 13 baksuz broj, nekome je srećan. Za Pistolera, to je bila oznaka etape na kojoj nas je podigao na noge. Otišao je u beg sa Landom i izrekao rečenicu koja je možda prava slika njegove cele karijere:

Dugo su bili sami napred, onda su im se priključili Quintana i Bargil, koji je na kraju uzeo etapu. Contador je završio kao treći, ali i sa tog mesta, sijao je kao zvezda. Kao šampion koji je oduvek bio. Bilo je lepo videti ga opet napred, opet u napadu, agresivnog, bespoštednog.

Mollemina pobeda na 15. etapi je skinula breme sa svih u ekipi i možda će Alpi doneti još koji put starog Pistolera. Skoro da sam siguran u to. Ako mogu Stonesima da oprostim svaku od 20 oproštajnih turneja, sad znam da sam oprostio Pistoleru taj tek načinjeni polu-korak ka penziji i drago mi je što je još u pelotonu.

A ako i ne pukne do kraja TDF, nema veze, za ovu godinu je uradio već mnogo više nego što mnogi urade za celu karijeru. A produžio je ugovor sa Trekom i na 2018. Neće stari pištolj u fijoku, neće još 🙂

Do sledećeg čitanja,

Pozdrav iz fotelje.