Agresivna borbenost animacije
Kad na nultom kilometru sudija mahne zastavom i njegova kola polete napred, za njima krene šarena gomila pelotona, „190 i kusur“ vozača u svim mogućim bojama. Vrlo brzo, primetimo vodeću žutu koja je uvek tu pri vrhu, napadnu tačkastu, organik zelenu i nežno belu. Boje statusa, boje za one koji do tog trenutka vode u određenim kategorijama. Ali, u svem tom šarenilu, promakne malo crveno parčence platna sa belim brojem na sredini. Orden trenutka, crvena medalja za heroja.
I dok ispred pelotona neki drugi vozači pokušavaju da se odvoje i odu u beg, jučerašnji heroj može da na miru uživa u vožnji do kraja etape. Često nema ni snage za nešto više, iscrpljen celodnevnom, ponekad samotnom, vožnjom od juče.
„Crveni broj“ oznaka koja se dodeljuje „najborbenijem“ vozaču etape, počast koja se uglavnom nosi samo jedan dan, jer već narednog dana neki drugi heroji voze sami na vetru, suncu, kiši, nezaštićeni gomilom. Na kraju velike predstave, podele se majice počasnih boja prvacima po kategorijama ali i jedno malo parče tkanine „najborbenijem“ vozaču cele trke.
Ove, 2017, ta čast je pripala vozaču Sunweba, Warrenu Barguilu.
U stvari, na ovom mestu počinje ovaj tekst.
Kao da tokom cele trke nije bilo dovoljno odluka koje su provocirale beskonačne diskusije po internetu (neke od njih i dalje traju) i ova nominacija je izazvala (i još uvek izaziva) oprečna mišljenja.
Malo o ovoj nagradi – prvi put je uvedena 1952. i u početku je dodeljivana samo najborbenijim vozačima po etapama. 1956. je po prvi put dodeljena i kao nagrada za najborbenijeg vozača cele trke (André Darrigade). Ne znam po kojim su kriterijumima tada dodeljivani „crveni brojevi“, ali danas se dodeljuju za „made the greatest effort and who demonstrated the best qualities of sportsmanship“. Ne bih da svojim samoukim engleskim narušim neki bitni detalj ove definicije, pa je navodim u originalu. Ali kako god je preveli, ona je ipak prilično neodređena i podložna vrlo ličnim interpretacijama.
Zbog toga je možda i najteže u ovoj kategoriji doneti odluku o tome ko je NAJ, jer za razliku od vremena koje se meri satima, minutima i sekundima ili poenima koji se jednostavno sabiraju, ovde nema ničeg egzaktnog, ničeg što bi se moglo odmeriti jasno definisanom jedinicom mere i time dobiti neprikosnoveni dobitnik.
A gde nema jasne granice, otvorena su vrata za nesporazume.
Tako se i ove godine desilo da je veliki deo bici javnosti zatečen odlukom da je Barguil dobio crveni broj za celu trku, a ne Thomas De Gendt (Lotto Soudal). Čak je i sam De Gendt u nekoliko navrata komentarisao ovu odluku, prvo sa mnogo gorčine i jeda, kasnije malo mirnijim tonom. Barguil se nije nešto posebno oglašavao.
Čemu tolika prašina oko ove odluke?
De Gendt je tokom TDF2017 bio često u begu. Tačnije, najviše. Monstruozno najviše. Napravio je 1280 km (više od 30% celokupne dužine trke) u begu. Ako se u obzir uzmu i dve etape u kojima je za dobrobit tima vukao na početku pelotona, verovatno je napravio više od 1400-1500 km vozeći u begu ili na vrhu pelotona (gde je vozač najizloženiji i troši najviše snage).
Podvig za legendu. Za spomenik. Za da uđe u lektiru. Za medalju.
Barguil. Kad se dočepao tačkaste majice, učinio je apsolutno sve moguće da je zadrži. Osim jedne etape, jurio je sve prolazne ciljeve. I ne samo to, skoro na svakoj brdskoj etapi je kidisao na pobedu. Ali bukvalno. Dok su se glavni konkurenti za GC merkali (i samo čekali da neko drugi povuče) dotle je Barguil izletao u kasne brdske begove i jurio pobedu. Neverovatnom snagom i upornošću je ignorisao sve „velike“ i vozio svoj agresivni ritam uzbrdo. Dva puta je uspeo, a jednom mu je etapa izmakla za par cm u sprint-finišu sa Uranom.
Ako su ovo bila dva glavna konkurenta za crveni broj, prilično je jasno da su se istakli potpuno različitim podvizima. Kad premotamo celu trku i pogledamo sve heroje, blistave momente i podvige, možemo se zapitati i da li su ova dva vozača bili jedini pravi konkurenti za ovu nagradu.
Da probamo ponovo – De Gendt. Nema nikakve sumnje da je napravio najveću kilometražu u begovima i pitanje je da li će ga neko u skorije vreme preteći.
Ali…
Išao je sa begovima od 5-6 vozača ali i sa 20+ vozača. Iako je na kraju, uglavnom par kilometara, ostajao sam, bilo je i smena i zavetrina. Ne kao kad si u srcu grupe okružen gomilom drugih, ali ipak mnogo više i lakše nego kad je u begu bio je Van Keirsbulck (WGG) koji je celu 4. etapu vozio sam, skoro 200 km. Kako reče jedan od njegovih suvozača, kao nagradu je dobio crveni broj i privilegiju da celu noć povraća od napora.
Da li je pobedio neku etapu? Bilo je pobednika iz bega (Mollema, Boason Hagen, Calmejane) na svim tipovima etapa. Calmejane je uz svoju pobedu dodao i mnogo drame, jurnjava 1:1, grčevi pred kraj etape,.. uz sve to je i na dve etape (3. i 8.) dobijao crveni broj.
Da li je nekad bio bar blizu pobede? Kao Bodnar u 10. etapi kad su ga uhvatili na oko 250 m od cilja?
Da li nas je naterao da skočimo i navijamo? Kao kad je Contador napadao dok je mogao i imao bar mrvu snage. Nagrađen je crvenim brojem na 12. i 17. etapi i mada nije došao po takvu nagradu, ipak je i to priznanje za starog borca.
Da li ćemo pamtiti i jedan od njegovih begova po nečemu. Kao npr. Uranovu vožnju i pobedu u jednoj brzini?
Ne.
Za svih tih 1280 km bega, koliko je puta dobio crveni broj – jednom, etapa 13.
Barguil. Lep broj pobeda na etapama (dve) ali su neki drugi vozači ostvarili veći broj pobeda (Kittel, 5). Borio se za poene na prolaznim ciljevima (pa šta? isto je radio i Matthews na prolaznim ciljevima za zelenu majcu, pa čak jednom sprintao i samog De Gendta da mu ukrade bar malo bodova i pomogne Barguilu da osvoji tačkastu). Osvojio tačkastu majcu? I drugi su osvajali majice u svojim kategorijama.
Pa zašto onda njemu crveni broj?
Možda zato što je na dve etape proglašavan najborbenijim (7. i 9, ali je i Calmejane nosio dva puta crveni broj)? Možda zato što mu je ovaj broj pripadao i na etapi 19 koju je dobio dugom i upornom poterom uz okrutni Izoard. Možda zato što je na svakoj mogućoj uzbrdici napadao i pokušavao da uzme koji poen, a na kraju etapa uzme i koju sekundu. Možda zbog toga što je stalno bio oko TOP 10 i na kraju završio kao deseti.
Novi kadar.
U poslednje vreme se sve češće pominje i izraz „onaj koji je najviše animirao tokom etape“, vozač zbog koga smo skakali iz fotelje, prekidali započete razgovore i mezetluke ispred ekrana i punih usta vikali „Evo ga, ide!“
Uz sve poštovanje za napor i podvig u pređenim kilometrima, „njegove“ etape su bile : „Aha, De Gendt opet u begu, šta ima da se mezi?“. Na etapama gde je Barguil bio u centru pažnje, kafa se hladila, sladoled topio a pivo nije više bilo tako važno.
Borba za crveni broj je prerasla okvire „ko poslednji ostane u begu, njemu broj“. Da li je publika postala probirljivija i traži više adrenalina, da li su sami vozači odlučili da pokažu mnogo više od okretanja pedala ili nešto treće, ali ova borba će morati da se predefiniše i možda podeli na dve – „Najduži beg“ i možda „Najatraktivniji, najborbeniji, naj-nešto…“. Jer, dok se sve svodi na onu jednu rečenicu sa početka teksta, ovo će sve više postajati sabiranje baba i žaba, guranje različitih i međusobno neuporedivih ostvarenja u isti koš iz kojeg treba odabrati jednog.
Moje mišljenje – ovaj broj su trebali da dobiju Barguil, Bardet, Matthews, ceo AG2R, Bora, Wanty Group Gober, Kittel, Contador, Edi Bos, … OK, i De Gendt, 1280 km je monumentalno ostvarenje. Kad god bih video nekog od njih na ekranu, to je značilo akcija u najavi. I bilo je mnogo vatre, dima i žalosti što je trka prošla. Sudijie su mogle da dodele ovu nagradu i dvojici takmičara, zašto da ne? Na TDF2016, na 16. etapi, crvene brojeve su dobili Marrtin i Alafilip koji su ceo dan bili u begu, zašto da i to ne postane praksa?
Vaše mišljenje? Ostavite komentar. Zanima me i uvažavam sve koji misle drugačije. Na Twiteru sam uradio kratku i brzu anketu, uzorak nije veliki ali i ovakav, mislim da oslikava realnost, šta većina gledalaca ceni kao „borbenost“.
p.s. Znate li ko je bio najborbeniji vozač na TDF 2016? Sagan. Zbog pobeda na etapama? Zbog jurnjave za zelenom majicom? Mnogo kilometara u begu (ovo 100% ne)? Sigurno da su obe ove stvari doprinele da na kraju ponese crveni broj cele trke. Ali, pogledajte snimak 20. etape sa TDF 2016. Verujem da je to presudilo. Nije sve u bodovima, kilometrima i sekundama. Za crveni broj je potrebna iskra više.
p.s.s Poslednji uspešni beg duži od 200 km bio je dug 234 km i izveo ga je francuski vozač Thierry Marie 1991. godine na etapi 6.
p.s.s.s. Ove godine, nagrada za najborbenijeg na celoj trci je pobedniku donela i 20 000 evra.
Pozdrav iz fotelje.
About Author
Super tekst.
Slazem da se je Bargil mozda ipak vise zasluzio nagradu, upravo zato sto su njegovi napadi imali neki smisao.
Kada se pogleda definicija, na Engleskom, svakako je i De Gent nacinio neosporan efort, odnosno trud.
U tom smislu, i Metjuz je zasluzio nagradu, jer se borio da pretekne coveka koji je osvojio 5 etapa. Ne postoji nista ‘sportskije’ od toga. Steta sto smo na kraju ostali uskraceni za tu borbu. Prisao je Kitelu na 9 bodova.
Ipak, na koncu svega, ja bih nagradu dao Kontadoru. Bargil i Metjuz imaju svoje majice, i to im je dosta.
Kada je rec o trudu i ‘sportsmanshipu’, Alberto je muski podneo poraz koji je istrpeo vec na polovini trke, promenio prioritete, i ostao prisutan na trci.
Sa njim smo verovali u čuda, navijali da dodje do etapne pobede, i sa njim napred je učmala borba za GC zapravo ostajala u drugom planu. Ni on ni mi nismo prihvatali da je na aparatima, i znam da ima mnogo nas koji verujemo da se potrudio vise od Urana. To ne mora biti istina, ali je jasno koga bi smo radije gledali na trci.
To ne bi bila nagrada za zivotno delo, i na staru slavu, vec za nekog ko je pored doslovce bolnog poraza nastavio da se bori i pronasao novi smisao u nadmetanju sa najboljima. Voleo bih da je on dobio.
Izvinte ako sam oduzio. Pozdrav
Ubeđen sam da će pre ili kasnije morati da jasnije definišu ovu nagradu i eventualno dodaju još koju. Isto tako, često se dešava da 2-3 vozača koji su ceo dan u begu budu dostignuti na istom mestu, znači, nema ono „ko je više prešao“, tada bi morali da dodeljuju ovu počast svim učesnicima bega a novčanu nagradu neka pobegulje podele 🙂
Sad kad vratim film, mislim da je Alberto ove godine vozio za sebe, za nas, i za svoj sport. Verujem da mu je bilo najlepse kada se pomirio sa time da nema sta da izgubi. Landi je onog dana rekao ‘ Hajde da uradimo nesto veliko!’ Konacno nije imao nikakve obaveze i mogao je slobodno da luta po brdima.
Na tri Tura pre ovog, dva puta je odustajao zbog padova, i jedanput je dosao sav nikakav nakon osvojene Vuelte i Djira. Stoga je ovoga puta zeleo da stigne do cilja. Padao je gde god je stigao, ali je zeleo da uziva u prilici, i u citavom desavanju; u bavljenju sportom.
Svakog prethodnog puta, bio je naostren i naspanovan na pobedu, a ovde, barem u poslendjih 10 dana je imao voljno. Mogao je da radi ono sto vozaci njegovog kalibra uglavnom ne smeju da rade, da ne bi ugrozili svoju poziciju u poretku.
Nema sumnje da je zeleo da se ispise nekom pobedom. Pitanje je gde ce biti naredne godine u ovo vreme, i da li ce mu biti pruzena uloga lidera na gran turu. Na zalost, ni on ni Vokler nisu dosli do trijumfa, ali kada je rec o Albertu, nema sumnje da ce jos pokusavati. Na veliko zadovoljstvo svih prisutnih.
#pravdazaalberta #kontadorazacrveno
Teško mi je da zamislim kako igra sporednu ulogu u timu, a opet, vervoatno više nije za GC. Bilo bi dobro da mu dodele ulogu nekog mentora-slobodnjaka pa da povremeno pomaže Mollemi a povremeno juri neke etape. Videćemo šta će prelazni rok doneti.