Bergen, par crta za kraj

Lako je biti general posle bitke. Kažu tako, ne znam. Verovatno je lako kad si general vojske koja je pobedila, pa čak iako ne znaš kako ste do pobede došli, nije važno, pobeda je tu i sve je OK.

Ali, kako sebi i vojsci objasniti poraz kad ste bili ubeđeni da je pobeda vaša?

Sagan je već bio u istoriji, upisao je još jedan red ispod svog imena. Sagan JE istorija. O njemu se pisalo, piše se i pisaće se na dugačko i na široko i u ovom tekstu ga više neću pominjati. Nije o njemu. Ovo je tekst o svima drugima.

Pobednik može biti samo jedan, svetski prvak je samo jedan i od onih 196 vozača koji su juče krenuli sa starta samo jedan će nositi majcu sa bojama olimpijskih krugova naredna 364 dana. Mnogi od takmičara su bili presrećni što su uopšte tu i verovatno bili realno svesni da su im šanse minimalne ili ne postoje. Mnogi su bili svesni i da neće završiti trku.  Ali, bilo je i onih koji su realno, opravdano ili ne, sa starta krenuli sa velikim šansama da budu prvi. Zajedno sa njima, na stazu dugu 276 km su izašla nadanja, navijačke strasti i često nerealni ali uvek prisutan sportski patriotizam. Ovo je tekst o njima.

Kada se pojavila startna lista, čak i u nezvaničnoj formi, (sa širim spiskovima vozača), videlo se da neka imena odskaču. Neka više, neka manje, ali spisak što glavnih, što pritajenih favorita je bio impozantan. Barem onaj koji sam sebi napravio.

I zato je (neprijatno) iznenađenje i loš rezultat nekih sa spiska bio inicijator za pisanje ovog teksta.

Prvo oni koji nisu razočarali – Kristoff i Matthews. Kažu da su najkiselija mesta 2. i 3. na podijumu, ali biti drugi i treći na svetu u bilo čemu, sigurno nije za podsmeh ni za tugovanje. To je veliki uspeh. Verovatno je onih 100.000 prisutnih na cilju trke s tužnim uzdahom dočekalo objavu da je njihov Kristof drugi, ali mogu biti s punim pravom ponosni – njihova zemlja je organizovala jedno od najlepših SP u biciklizmu, organizacija je bila perfektna, prenosi (osim onih nesrećnih par minuta pred kraj glavne trke) su bili bez greške, publika uvek prisutna i fantastična,… Drugo mesto Kristoffa je samo šlag na ovoj prelepoj torti. Nije ona trešnjica na vrhu šlaga, ali je i šlag sasvim OK 🙂 Lično, pre sam očekivao Bossa na tom mestu, ali je Kristoff tu gde jeste i zaslužuje sve čestitke.

Bling je imao fantastičnu sezonu, Zelena majca na TDF, zlatna medalja na timskom hronometru i bronzana na glavnoj trci – to mnogi jaki vozači neće doživeti za celu karijeru. Verujem da mu je dosadilo da stalno Saganu gleda u leđa i da jedva čeka da i sam obuče tu majcu svetskog prvaka, ali sudeći po profilu staze za prvenstvo 2018. u Insbruku, moraće da sačeka bar još dve godine.

Ako je bilo sumnje kakav je i koliko stvarno jak Mateo Trentin, mislim da je juče pokazao. Bilo je nekih prozivanja nakon Vuelte da nije imao jaku konkurenciju i da su zbog toga one 4 pobede manje vredne, ali je juče pokazao da je Orica dobro tipovala na njega kad je donela odluku da ga dovede kao glavnog vozača za prolećne klasike. Jučerašnja staza je bila sve samo ne „ravna sprinterska“ i na takvoj stazi je Trentin bio četvrti. Sam kaže da je bio svestan da ne može da sustigne Kristoffa i Sagana u finišu, ali da je zakasnio sa kretnjom za Blingom i da ga je to koštalo bronzane medalje.

Mogao bih da u ovom delu pomenem još desetak vozača koji su na ovaj ili onaj način opravdali svoje učešće u jučerašnjoj trci, ali bi ovaj tekst onda bio predugačak (i ovako je, po merilima današnje brzočitalačke publike 🙂 )

Od koga sam očekivao (mnogo) više?

Slovenci. Postali su značajna nacija u svetu biciklizma, pobede Rogliča na GT i srebro na individualnom TT, pobeda Mohoriča na Vuelti, odlična sezona Mezgeca,… sve je to govorilo u prilog tome da bi mogli da naprave neki dobar rezultat na drumskoj trci. Nekako sam očekivao da Mohorič napadne 2-3 kruga pre kraja, već je to radio i tako osvojio titulu svetskog šampiona U23 2013 i juniore 2012. A ako zataji Matej, da će Luka Mezgec u finišu ući bar u prvih 10. Ali, nije se dogodilo, najbolji je bio Pibernik na 42. mestu. Ništa, drugi put.

Slična očekivanja sam imao i od ekipe Kolumbije. Gaviria + Uran su mi kao i kod Slovenaca bili favoriti za sprint/kasni beg.  Ali, Urana nigde nije bilo, a napad Gavirie je usledio prerano i na pogrešnom mestu, pa ga je grupa dostigla i za sam sprint mu nije ostalo dovoljno snage. 8. mesto nije loše za nekoga ko je više sprinter nego „klasičar“ nakon ovako duge i iscrpljujuće staze, ali kako sam Fernando kaže, platio je ceh neiskustvu i mora da iz ove trke nauči da li, kako i kad napasti. (Btw, i dalje ne razumem šta je na trci tražio Quintana, nit je pomagao, nit je bio ikakav konkurent za plasman, na kraju je DNF :/)

Francuzi. Ni sam nisam siguran da li da ih stavim u razočarenja ili „mogli su malo bolje“, ali jedno je sigurno, od samog objavljivanja spiska, videlo se da idu na Alaphilippa. Ali, izgleda da su tokom čitanja staze, prevideli jedan mali deo – od samog objavljivanja, bilo je dosta poređenja ove staze sa završetkom rute Milan – San Remo. Ali, Salmon Hill nije Poggio (iako je bio tragičan za veliki deo pelotona u poslednjem krugu). I što je još važnije, sa vrha brda se ne sjuriš niz serpentine pa u cilj, već ima još skoro 2 km ravnog puta. E ta ravnica je „ubila“ Alaphilippa i Moscrona, ostatak pelotona ih je relativno lako dostigao i 10. mesto se na kraju može smatrati uspehom.

Italijani. Iako je Mateo Trentin osvetlao obraz naciji, moram da ih pomenem zbog bruke koju im je doneo Moscron (diskvalifikovan zbog šlepanja). Takodje se ni Colbrelli ni Viviani nisu nešto proslavili, tačnije, nisu se ni videli. De Marchi standardno, ode u beg pa šta bude, bude, a Diego Ulissi posle pobede u Montrealu, potpuno odsutan.

Holanđani. Prepuni iskustva na ovakvim stazama, nisu poveli Groenewegena već su se uzdali u proverene „klasičare“. I prilično su se dobro držali, najveći deo trke. Lars Boom vozi kao preporođen po odlasku iz Astane, jedan deo trke se činilo da može da dođe do zlata, ali je u prevelikoj želji pregoreo. Na kraju, 104. mesto sa više od 7 min zaostatka. Za ovu naciju, u ovakvom sastavu, 23. i 24. mesto Terpstre i Domulana je sigurno premalo. Očkivao sam bar jednog narandžastog u prvih 10. Mollema? I on je bio tamo?

Za kraj, najveće razočarenje, ekpia Belgije. Kad su objavili spisak, verovatno nije bilo nikoga ko bi pomislio da ovakva ekipa neće uzeti ni jednu medalju. Bez ikakve duboke analize, među onih 9 imena videlo se da bar tri ili četiri mogu da budu svetski šampioni. Kad bi se baš igrali velikih stručnjaka, možda bi našli i svih 6 potencijalnih šampiona. Verovatno je ceo bici svet očekivao da kontrolišu trku a da u poslednjoj trećini trke ispaljuju napad za napadom i tako istroše sve potencijalne konkurente.

Prvi deo „plana“ smo videli, dugo su bili na vrhu pelotona (zajedno sa Česima?), Vermote je jedno vreme jakim tempom razvlačio peloton sve dok u jednoj krivini nije proklizao i pao. Tim Wellens je uradio ono što inače radi na trkama, krenuo u beg dosta jakog sastava, ali se znalo da neće on biti taj koji završava trku, staza je bila previše „ravna“ za njega. Dylan Teuns je mlad i voli strmije i duže uspone i od njega se nije očekivalo da napravi nešto veliko (on će biti glavni džoker za Insbruk). Benoot je radnik, ali i sam zna da ode u beg. A ostali? Keukeleirea, Naesena i Stuyvena skoro da nismo ni videli. Poslednje brdo su prešli samo GVA i Gilbert, bez da je Belgija i jednom ozbiljno zapretila ostatku pelotona.

A i taj prelaz se završio, onako. Veće su 5. i 7. mesto Swifta (GB) i Albasinija (CH) nego 6. mesto Van Avermaeta. Malo je to. Za onakav sastav i onakvu silu koja je izašla na start, premalo.

I sad mogu da se „ti mene serdare, ja tebe vojvodo“ časte komplimentima i zahvaljuju se jedni drugima na „pomoći“, ali od sinoć se po mrežama mogu pročitati komentari koji izražavaju sumnju u to da su neki vozači odabrali da voze slabije, samo da u finišu ne pomognu svojim „kapitenima“. Ali o tome, možda nekom drugom prilikom.

Doviđenja Bergen, jedan među milion bisera ove lepe planete, ako ikako budem mogao da te bar posetim, neću propustiti priliku.

A ljubitelji biciklizma, par dana odmora pa Toskana, Lombardija, Turska,… još samo 38 trka do kraja godine, biće uzbuđenja još 🙂

Srdačan pozdrav iz fotelje 🙂