Gde ste bili 3 nedelje?

Pre 3 nedelje, seo sam pred TV i s nestrpljenjem čekao početak prve etape, po mnogima najveće trke sezone. Za razliku od uobičajenog rasporeda na velikim trkama, ova nije počela prologom, timskim hronometrom. Krenula je odmah sa dugom ravničarskom etapom, bum, pun gas. Sa mnogim najavljenim promenama i imenima koja su se pojavila u startnoj listi, obećavala je 3 nedelje svakodnevnog adrenalina za ljubitelje biciklizma.

Možda ću jednom prilikom napisati i koju reč o tome šta sam očekivao a šta sve nisam dobio prateći ovu trku. Ako i ne napišem, nema veze, naredne nedelje će biti prepune tekstova na tu temu. Jedan više ili manje, ne menja stvar.

Hteo bih da kažem nešto o par ljudi koje sam željno očekivao na ovoj trci, želeo sam da vidim njihovu borbu, da me iznenade, podignu na noge, nateraju da vičem u ekran.

A nisu se pojavili. Ostali su zatureni negde duboko u šarenilu pelotona, nevidiljivi. Godine u kojima su gradili svoj prepoznatljiv način vožnje, pokret ramenima koji je znalio napad, upornost, juriš protiv svih,… kao da su za ove tri nedelje nestali. Kao da uzmeš 10 različitih boja i sve smešaš u jednoj posudi. Dobiješ neki prosek, nešto što se zaboravlja posle par minuta.

Povrede, loša forma ili samo kruta vojnička dispcipina koja polako preuzima sve timove, tek od ovih vozača sam očekivao mnogo, mnogo više. A uglavnom ih nisam skoro ni jednom video.

Sep VanMarcke. Da nisam povremeno pregledao startnu listu, zaboravio bih da je uopšte bio na trci. Kad se nije pojavio nigde za vreme 9. etape do Rubea, zaboravio sam na njega. Potpuno. Nedostajao je onaj hrabri i ludi vozač koji je ušao u razmenu sa Cancellarom na Rubeu 2013. Posle prolećnih klasika (dva treća mesta i 6. mesto na Rubeu) i obećavajućeg TTT na TDF, očekivao sam da ga vidim u begovima i brzim završnicama brežuljkastih etapa. Ali, nije ga bilo.

Pierre Rolland. Koji god da je virus uhvatio EF tim, zahvatio je i Piera. Cele sezone vozi onako, prosečno, ima tek par plasmana u TOP 10, ali sam se ipak nadao da će na najvećoj sceni zablistati. Ne sećam se kad sam gledao neku GT trku a da nije bar u nekoliko etapa bio u begu i na korak od osvajanja etape. Ove godine ga nije bilo. Bio je u jednom manjem begu, kao da je otišao napred tek da se kaže da je bio napred i to je to. Premalo.

Niki Terpstra. Još jedno ime za koje bih mogao da se kladim da će se pojaviti u finišu etape do Rubea. Osvajač Rubea, ove godine 3., pa zar nije kocka sa severa Francuske pravljena za njega? Ali, nije ga bilo. Ni na toj etapi, ni na kasnijim etapama. Pojavio se pred kraj trke u jednom begu, ali za jedno takvo ime (pogotovu što je u timu koji nije bio opterećen zaštitom nekog vozača za GC, Alafilip se sasvim lepo snalazio sam), ovo je bilo premalo.

Eduald Boasson Hagen. Ne ide celom timu, ne ide ni njemu. Nakon odustajanja Cavendisha, imao je celu trku samo za sebe. I nije uradio ništa. Povremeno je bio u vodećoj grupi, izvirivao tu i tamo, ali nije nigde bilo onog Bosa koji je za dlaku izgubio sprint od Kittela, znao da pobedi iz bega ili zapreti na brdima. U svakoj prognozi ga je bilo, napad iz drugog plana, pritajeni favorit, kasni beg,… ali ništa od toga.

Warren Barguill i DeGendt. Pre nego kažete „Pa oni su se videli u trci, bili su napred po nekoliko puta“, samo da vas pitam – da li su to bila ista ona dvojica od prošle godine? Meni se činilo da nisu ni 50% onoga što su nam prikazali na TDF2017. Nagledali smo se Barguilla kako nam sa osmehom maše dok otpada iz grupe, a DeGendta smo videli u jednom begu i to je manje.više sve što smo videli od njega.

Uporedite ovu rečenicu sa njihovim rezutlatima od prošle godine pa da razgovaramo, da li su razočarali ili ne? Više sam očekivao.

I na kraju TJ van Gardener. Ne znam da li da ga uopšte ubrajam u razočarenja jer već sam ranije pisao da ga BMC predugo čeka „da proradi“ i da mi se čini da je bliže nekom pro-cont USA timu (npr. UHC) nego osvajanju nekog GT. Samo zahvaljujući odličnoj vožnji celog tima na timskom hronometru, dočekao je 9. etapu sa 40 sekundi prednosti nad drugima. Kad je Porte pao i otpao iz trke, TJVG je bio sledeći izbor BMC-a. Samo pedesetak kilometara. Jer, na ulazu u jednu deonicu sa kockom je pao i do kraja etape imao više od 4 minuta zaostatka.

Većina vozača kojima propadne GC, krenu da jure etapne pobede, eno šta su radili Martin, Yates, Mollema, donekle i Zakarin. ALi ne i TJVG, on je samo nastavio da tone u plasmanu i gomila minute zaostatka. Zvanično, prelazni rok počinje 1. avgusta, ali je već javna tajna da BMC kakvog smo znali do ove sezone, više neće postojati. Dobar deo vozača je našao nove timove za 2019, ostatak BMC će se fuzionisati sa poljskim CCC, ali u toj kombinaciji neće biti mesta za TJVG. Ne čudi me.

Karavan nastavlja put. Ukoro će Juta, Portugal, Poljska, Evropsko, Vuelta, San Sebastijan, Svetsko,… Hiljade kilometara novih puteva i novih heroja. I razočarenja. Nadam se da će se bar neki od navedenih u ovom tekstu, do kraja godine „probuditi“.

Pozdrav iz fotelje.