Punkeri dolaze
Da.
Nisu puncheri i nisu pankeri. Punkeri.
Kada je prošle godine na Svetskom, mladi Remco Evenepoel bukvalno omlatio sve u juniorskoj konkurenciji i uzeo naslove Svetskog prvaka i na hronometru i na drumu (posebno impozantnom vožnjom na drumu), dosta se pisalo o novom Ediju Merxxu, čudu od deteta, novoj nadi belgijskog biciklizma. Ali, svi su bili i blago uzdržani jer Remca prati neobična priča: on je sa 16 godina bio kapiten belgijske fudbalske reprezentacije za taj uzrast. Iako iz biciklističke porodice, prva ljubav mu je bila fudbal i očekivano je da će mu trebati vremena da se adaptira na novi sport.
Ne znam šta su mislili ljudi u QS, ali Remco je mislio drugačije – tu sam, idem da pobedim. I jeste malo više išao srcem nego glavom, iskusni vuci iz pelotona su se besramno sakrivali iza njegove eksplozivne vožnje na Hammeru, puštali ga da spaja, da sprinta po 5-6 minuta, da vuče na čelu grupe i na kraju ga nemilosrdno odbacivali pred kraj etape.
Ali omaleni Remco je krenuo da cveta i ništa ga do sad nije moglo zaustaviti. Od obećavajućeg 3. mesta na San Juanu početkom februara, do titule najmladjeg osvajača San Sebastiana i titule Evropskog prvaka u ITT, nanizao je 6 etapnih pobeda i još nekoliko majica za mlade vozače i podijuma u generalnom. Vozi bespoštedno, nema problem da ulazi u smene i već na oko 50 km pre cilja nema živaca da čeka razvoj etape. On etapu privodi kraju kako njemu odogovara. Često sagori u tome, ali sve češće izlazi kao pobednik. Pravi punker.
Wout van Aert je na drum došao kao višestruki šampion u ciklokrosu. Cele prošle godine je pregorevao, ali bukvalno. Stalno vozio na vrhu, ulazio redovno u smene i na 5-6 km do cilja pucao. Valjda taj osećaj za fer borbu, breme titula koje je doneo iz ciklokrosa ili lični stav, tek, cele godine nije uradio ništa, iako su mnogi očekivali da će pobedjivati.
Ali, njegovi suvozači su imali samo reči hvale za njega i jedno od mišljenja je bilo da „Aert nikad istu grešku ne pravi dva puta. Uči.“.
Zato je ovu sezonu počeo kao 3. na Strade Bianche, 2. na E3, iako stigao 22, vozio je fantastičan Rube, i onda BAM! Dauphine mu se otvorio. 3. na 1. etapi, 2. na 3. etapi i onda najzad, dugo očekivana pobeda na ITT na 4. I tu nije stao, već sutradan je na čudjenje mnogih, pobedio u 5. etapi, u sprintu! Neko ko je viđen da osvaja klasike, počeo je da pobeđuje na hronometrima i sprintevima. Ima već nekoliko viđenijih skalpova iz sveta sprinta, pobedio je Gaviriju i Bennetta, osvojio nacionalni ITT, TTT i etapu na TDF2019. Nema problem da se stavi u službu tima, čak i na svoju štetu, ali ako mu se otovori bar 1% prilike, grabi je i ne ispušta. Ko šiša novinare. Punker.
U ovakvoj konkurenciji i u ovakvoj temi, teško je, pa verovatno i nemoguće, praviti neku rang listu. Ali bilo da je na vrhu jedan ili više njih, uvek se mora naći mesto za Mathieu van der Poela. Upravo ga gledam na prvoj etapi Arktičke trke oko Norveške i njegovu statistiku za ovu sezonu. Nit kraće liste, nit više jednocifrenih brojeva.
Na drumu, proveo je samo 15 trkačkih dana do kraja aprila. Za to vreme, 7 pobeda! Od toga Amstelovu zlatnu trku, Brabansku strelu i Vrata Flandrije! Na Flandriji i Gent-Wavelgemu 4. Način na koji je osvojio Amstel, to potpuno nipodaštavanje ukorenjenog stava da se stiže „minut za deset kilometara“ i napad u trenutku kad vodeći na 7 km od cilja imaju više od minut prednosti, to zaprepaštenje iskusnih drumskih vukova koje je pokupio usput, taj šok Alafilipa i Fuglsanga kad ih je doslovno oduvao s leđa,… to do sad nije viđeno (evo, upravo je pobedio i g. Pavlović je u prenosu rekao sve ovo manje više isto 🙂 ).
Ali, u vreme kad se drugi odmaraju od burnih prolećnih klasika, MvdP je otišao na ciklokros, da uzme još jednu titulu Svetskog prvaka. A onda je to ponovio na MTB šampionatu pre par dana. I sad je otišao u Norvešku da teroriše drumaše. Na Vuelti ga nećemo videti, ali svi koji su planirali prvo mesto u Jorkširu na Svetskom, neka razmisle još jednom.
Gde se gasiš, aman? Punker.
1980. pojavilo se nekoliko naslova u jednoj maloj biblioteci džepnih knjiga. Jednu od njih je potpisao novinar i rok kritičar Darko Glavan i zove se „PUNK: Potpuno Uvredljivo Negiranje Klasike“. E pa recite, da li ova trojica spadaju u tu definiciju? Ja mislim da da.
A svet biciklizma je bogatiji i za Bernala, Sivakova, Geogegan Harta, Sosu, Pidkocka,… pa i Carapaza, ali su oni do svojih rezultata došli na drugačiji način, više klasičan. Koristili su svoju snagu i pamet na mudar, tih, miran način, bez izletanja i bez rušenja nekih stereotipa. Napadali kad je trebalo a ne kad ih srce povuče. Učili se i naučili strpljenju. I neka. Ali, nisu punkeri.
I dobro je da ćemo u narednim godinama imati vozače koji idu srcem i temperamentom i one druge, koji idu učeći na iskustvima generacija vozača koji su vozili pre njih.
Što bi rekli neki moji vršnjaci, Punk is not dead 🙂 Ja sam više za hard i metal.
Vatra i led. To nas čeka. Kao neka Igra prestola na točkovima. Jedva čekam.
Pozdrav iz vrele fotelje 🙂
p.s. nisam zaboravio Bjorga Lambrechta. Njegova tragična, prerana smrt je ostavila dubok trag u pelotonu, skoro svaki vozač u prethodnih 10 dana mu je posvetio pobedu, ali to ga neće vratiti. Ali će više pažnje, rigoroznije i ozbiljnije mere bezbednosti na trkama sprečiti da se ovakve nesreće dešavaju. O tome, neki drugi put.