Jumbo Visma roj

Dve nedelje. Samo dve nedelje su bile potrebne da se pobedi na dva izuzetno jaka i važna klasika (1 monument) nekoliko etapa na najjačim višednevnim trkama u ovo doba sezone i jedan generalni plasman. Osam pobeda, tri vozača, jedan tim. Ne, nije Deceunick Quick Step.

Jumbo Visma.

Nije nikakvo iznenađenje da imaju jak tim, iz sezone u sezonu gledamo kako slažu žuto–crne kockice vrlo kvalitetnih vozača, kako ponekad prave početničke greške ali ne padaju duhom, guraju dalje i rastu. Ali ovo… verujem da je i za njihove najvernije navijače ovo vreme euforije, ekstaze i nevere.

Bilo ije i ranije raznih eksplozija timova i pojedinaca, sećam se Van Avermaetovog proleća kad je dobio Rube. Pobeđivao je skoro na svakoj trci gde se pojavio. DQS skoro svake sezone ima neke svoje serije (i ove su ostvarili puno pobeda sa puno različitih vozača). Sećam se i Astane od prošle godine. Ali ovako impresivno, snažno i nemilosrdno prema protivnicima, ne sećam se da sam ikad video.

Kad se pre par sezona pojavio u pelotonu, Wout Van Aert je najavljen kao veliki talenat, izuzetno snažan vozač, šampion ciklokrosa. Prve sezone je pravio taktičke greške na nivou početnika. Nosio ga je adrenlin, „velika scena“, samopouzdanje, a i nekoliko puta su mu podvalili iskusniji lukavi lisci. Ali, učio je brzo. Kao što reče jedan od njegovih kolega „on vrlo brzo uči i jednu grešku nikad ne ponavlja dva puta“. Ne gubeći snagu ni volju, stigao je u ovu frenetičnu sezonu valjda još snažniji i mnogo pametniji. Prošle mu je izmakao Strade Bianche, ove godine ga je osvojio suvereno. Na MSR je hrabro krenuo za Alafilipom niz Poggio i čak i kad se francuz nije hteo da menja na ulasku u Via Roma, WvA je imao dovoljno i snage i sampouzdanja da ga odsprinta s vrha. Aalfilip koji je do skoro bio „puncher“ i ne jednom učestvovao u sprintu, nije mogao ni da izađe iz senke.

I samo par dana kasnije, isti čovek uzima prvu etapu na Dofineu, „uzbrdnim sprintom“ (ako ga tako mogu nazvati) dugim preko 1000 metara. U završnici koja je pisana za neke druge vozače, pobedio je neke od najjačih brđana i klasičara danas.

O Rogli je pisano milion puta i ništa novo nemam da kažem. Nije se nešto posebno pokazao na virtuelnim trkama, ali je zato na prvom izlasku na drum, na državnom prvenstvu Slovenije, oduvao Pogačara 1 na 1. Pogledajte mu rezultate koje ima ove sezone – prva i druga mesta gde god je vozio i samo jedno deveto. Prošle godine je imao jako proleće, Giro mu je izmakao za malo ali je uzeo Vueltu. Da li je ove godine na redu #TDF?

Posle jučerašnje etape Dofinea, INEOS pun džak razloga za brigu. Jumbo je postavio taktiku kao da odmara pola ekipe, WvA je mnogo pre cilja otpao i lagano vozio do kraja. Na vrhu su ostali samo Rogla, Kuss i Krujswijk (Domulan je otpao na esetak km pre cilja). CEO tim Ineosa je bio na vrhu. CEO. I vukli su tempom koji je otkačio pola pelotona pre ulaska u poslednjih 15 km etape. Ali su iza njih, skoro kao na izlatu, lagano vrtela 3 bumbara bez iakkavih naznaka da se zamaraju. Van Barle, Castroviejo, Kwiato, Thomas i Froome su bili ispred Bernala, predvodnica koja te vodi pravo u Valhalu, nezadrživo. Još ti leža šuva Sivakov. Pa nema bolje.

Osim ako Froome ne pusti još pre nego dođe na smenu. Ili ako Thomas drži svoju smenu samo 500 m i pusti 🙁 Tužno. Na kraju, kad je ostao samo Bernal, probao je da napadne, povukao najjače što može i bio samo hladno odgledan od Kussa i bez vidljivog napora, vraćen u grupu.

Kad je na 600 m od cilja Rogla napao, to je bila samo egzekucija, jedino je Martin (Cof) pokušao da odgovori, ali je bio predaleko. Svi ostali su bili u fazonu, „dobro, dobro, ni 2., 3., 4.,… mesto nije loše“.

Brutalno.

Ovo je tekst o Jumbo Visminom „proleću u avgustu 2020“ i zato neću zalaziti u probleme drugih timova. Ovo je tekst o žuto–crnim pčelama, osama, bumbarima, nazovite ih kako hoćete. Ali ubadaju jako i bolno. I ima ih na svakom delu staze.

Osim što…. Da nije prerano?

Šta vi mislite?

Pozdrav iz fotelje 🙂