Strahovi u điru

Sutra počinje #Giro2020. Majska radost i veliki praznik biciklizma je pomeren na početak oktobra. Bujno zelenilo sicilijanskih bašti će zameniti zlatno lišće Toskane. Nekako mu nije vreme sad, jedan deo mene se bori s tim da prihvati ovo pomeranje majske radosti za 5 meseci. Spremam se za zimski san, crtanje, loženje peći, trke na pisti, a ne za Giro, prolećne klasike u oktobru i Vueltu koja će pipnuti novembar.

Al ajd sad, daj šta daš, ova godina je… ne ponovila se.

I šta ćemo gledati naredne tri nedelje. Iste ciljeve kao na #TDF, samo s drugim akterima. Neki će izvući neke pouke sa TDF, neki možda neće a neki su već u problemu, kako zakrpiti obaveze na 300 strana i kako sklopiti dostojne ekipe za Giro, klasike i još par trka koje će se dešavati u isto vreme.

Generalni plasman, Maglia Rosa i predivan spiralni pehar će biti glavni plen za jedan broj timova, ali spisak glavnih favorita, REALNIH favorita je mnogo kraći nego za TDF: Fuglsang, Thomas, Yates i eventualno Nibali (njega ovde stavljam više iz poštovanja nego što stvarno mislim da može da dobije Giro). Krujsvick, Keldermann i Ulissi, sve velika imena ali bez šansi da pobede na kraju. I još popriličan broj dobrih, jakih vozača koji će se fokusirati na etape, bez pretenzija na GC. Pogledajte sastave timova i uporedite ih sa istim tim timovima na TDF i videćete ogromnu razliku. Neki timovi stvarno izgledaju kao da su sastavljeni od ostataka, deo odmara od TDF i i Svetskog, deo ide na klasike, pa to što ostane ide na Giro 🙁

Kod sprintera će biti jaka borba, žestoka. Sagan, Viviani, Demare, Gaviria i Matthews kao prvi favoriti, Hodeg i Cimolai iz drugog plana i verovatno još po neko iz drugih timova doneće jaku borbu za svaki sprint. TDF je pokazao da Sagan nije nepobediv u borbi za majicu za poene, pa očekujem bar od Matthews–a da mu maksimalno oteža da osvoji majicu ciklama boje kakva je na Giru.

A lovaca na etape pun kofer. Prvo domaći: Ballerini, Ulissi, Conti, Visconti i Masnada. Uz njih, bar još deset ne–italijanskih vozača od Majke do Zakarina.

Begovi sa bar jednim vozačem iz italijanskih pro–kont timova će biti obavezna stavka na svakoj etapi. Ostaje žal što u ekipi VIni Zabu neće biti Veljka Stojnića, ali bar možemo da gledamo Jelenu Erić na klasicima a i videćemo Dušana Rajovića na Rubeu (nemojte posle da Vam nisam rekao).

Onako jak i dramski nepredvidiv, na nivou najboljih trilera TDF će biti teško dostići po dinamici, neizvesnosti i šokovima, ne nadam se nečem takvom. Nadam se dobrom trkanju i neizvesnom kraju jer ako je suditi po startnoj listi, ni jedan tim (osim moooooožda malkice Ineos–a) nije dovoljno jak da „zatvori“ trku.

Ali se bojim.

Bojim se oktobra uz more, kad vetar zna da bude jak i udara besomučno, često u sekundi menjajući pravac (bio godinu dana na jednom ostrvu u Jadranu i osetio na svojoj koži). Bojim se oktobarskih kiša koje ne moraju da budu hladne ali će kvasiti puteve, pešačke prelaze i bele linije. Bojim se opalog lišća i borovih iglica koje će se naći tu i tamo na putu kojim prolaze biciklisti sa 50–60 km/h.

Bojim se snegova u Alpima i Dolomitima, eno se Stelvio već pokrio belim plaštom, 5–6 cm je tek debeo, ali ima vremena, gore za noć može da padne pola metra. Zna to i organizator trke pa je već određena alternativna ruta ako Stelvio bude neprohodan. Ali, onaj sneg koji obično u maju vidimo na vrhovima okolnih planina i uz delove puta kojim prolazi Giro, počeo je da pada u oktobru. Biće ga i na drugim mestima. Bojim se.

Bojim se virusa. Ne toliko same bolesti i ne za sebe, već sveg onog truda i patnje vozača da dođu do jedne od najvećih trka koja sutra može da bude prekinuta zbog širenja virusa. Videli smo kako je sve stalo „u sekundi“ proletos. Jesen je donela nova otkazivanja trka – Svetsko je u poslednji čas premešteno iz Švajcarske u Italiju. Pre samo par dana, Amstel je otkazan i sve etape Binck Bank tura koje su trebale da prođu kroz Holandiju. Shelderprijs je takođe otkazan. TDF je prošao od početka do kraja, ali da li neko može da garantuje da će se i Giro kompletno održati? Niko.

I bojim se mladih, usijanih glava novajlija kojih je sve više na „velikoj sceni“. Sad ili nikad, mojih 5 minuta, ja–to–mogu, po bilo koju cenu! Vansevenant je na Valonskoj streli leteo kao vetar, ostao poslednji iz bega i na kraju, na 4 km od cilja, po suvom vremenu i u blagoj krivini izleteo sa puta. Šta bi bilo po kiši u Alpima? Pod pritiskom teških trka i prekratkog i prezgusnutog kalendara i stari vukovi popuštaju (eno onaj ogroman pad na potpuno ravnom drumu na BinckBank turu, prva etapa), ili pucaju od umora (Domulan i Pogačar na Valonskoj streli), a što više odmiče oktobar, biće sve teže. Trebaće puno vrelih nogu i hladnih glava.

Hteli mi to da priznamo ili ne, strah je u điru. Negde otvoreno, negde prikriveno, ali je prisutan, svuda. Neka ostane u meni, nek zaobiđe Giro.

p.s. Ne, nije greška. Malo slovo. U Dalmaciji, kad je neka epidemija, kažu „neki virus je u điru“ … Nešto što je trenutno aktuelno, prisutno svuda oko nas, nešto što se dešava sad. I strah je u điru, zar nije?