Dan kada su se svi trkali

Mart već uveliko gazi, mlado povrće klija u plasteniku a ja još ne napisah ni reč od početka sezone. Danas je tome došao kraj 🙂

Elem, senka KOVID19 se nadvila i nad ovu sezonu, već su neke ekipe morale da napuste trke, neke trke su i otkazane (po sajtu Procyclingstats više od 30 trka je do sad otkazano) ali show must go on, peloton se za sad snalazi i nismo imali otkazivanje većih ji jačih trka do sad. Osim slučaja jednog pozitivnog tehničara grupe Felix Alpecin (i njihovog napuštanja trke istog dana kad je MvdP pobedio prvu etapu) nismo imali nove slučajeve u WT trkama. Na žalost, nisu tako prošli neki biciklisti po trening kampovima tako da su braća Sagan i Erik Baška u kampu na Tenerifima oboleli od virusa i uz nekoliko odlaganja, Peter se tek pre dva dana pojavio na jednoj drumskoj trci, Tirreno Adriatico. Skoro svakofg dana čujem ljude koji mesecima nakon prelećane korone „ne mogu da se sastave“ i vrate snagu, pa to što je izgurao dosadašnje 3 etape samo uliva veru da je na dobrom putu oporavka i trenutno je rezultat u potpuno drugom planu. Dobrodošao nazad na drum, majstore 🙂

Ono što je početak ove sezone nedvosmisleno pokazao to je da se biciklizam promenio. Lestvica ne samo da je podignuta, nego se čini da se svakom trkom, svakom etapom podiže sve više. Iako i dalje ima onih koji ovaj deo sezone koriste za lagano podizanje forme i bez ikakve namere da postignu neki bolji rezultat, neuporedivo je više (usudio bih se da kažem, ogromna većina) onih koji se već uveliko trkaju, pravo, maksimalno, bez nekog posebnog kalkulisanja i brigu za nivo forme u budućim danima. Trkaju se danas za danas, kao da je svaka od ovih etapa najvažnija u sezoni, najvažnija u karijeri. Epilog: i mi sa druge strane ekrana nemamo previše vremena za odmor, sve se mora gledati, skoro svaki minut je pun akcije i najkraće rečeno – ne sećam se da je ikad početak bici sezone bio ovako buran, pun snage, velikog trkanja i još većih pobeda. Ne postoji bolje vreme za praćenje trka nego što je sad. Ko je propustio dosadašnje trke i etape, propustio je mnogo.

E da se vratim na naslov. Msm, trkaju se ljudi skoro svaki dan, ozbiljno i sve kao što sam već napisao. Ali, bude tu i nekih praznih perioda, nekih kalkulisanja, bar malicko da se uštedi negde snage, negde koja sekunda. Ali na Gran prix Industria & Artigianato, na trci koja skoro prođe nezapaženo, često sa B postavama nekih timova, bilo je SVEGA. Esencija biciklizma, džak prepun najlepših poklona za sve ljubitelje ovog sporta. Trkanje bez rukavica, pubertetski, za osmeh devojčice na uglu, za slavu i pohvalu ulice. Trkanje koje nestaje.

Strašno je teško naći meru između zanimljivog teksta i previše detalja koji ubijaju svaku želju da se nešto stvarno i pogleda (popularno „spojlovanje“). Ali mogu da kažem ovoliko – u poslednjih 47 km, samo akcija za akcijom, kao da je poslednjih 10 km nekog monumenta (koji takodje znaju da budu prepuni taktiziranja i čekanja, a ne akcije). I pazite ko je sve učestvovao (opet, nabrojaću samo neke): Bodnar, Nibali, Quintana, Molema, Brambila Valverde, Mohorič…. Ne znam da je bilo par km da neko nekog nije napao, povukao, prespojio. Ni traileri Marvelovih filmova nemaju toliko akcije u tako malo vremena 🙂

Preterujem? OK. Sad ću samo da postavim slike a vi probajte da pogodite koga sve prepoznajete na njima (bez zavirivanja pod haubu, molim 😉 ).

I ostaviću link sa YT na kojem je skraćeni snimak. Skraćen, ali se vidi sve što je bilo važno i lepo, a toga je bilo dosta. I sve čestitke pobedniku (neću Vam reći ko je pobedio, gledajte ;).

Pozdrav iz plastenika 🙂