Vikend državnih šampionata 2021

Nakon burnog proleća i klasika, teškog i lepog Gira i poslednjih trka pred TDF (Slovenija, Švajcarska, Dofine) tradicionalno se u nedelju pored TDF uglavi većina trka za nacionalne šampionate širom sveta. I pre korone, mnogim vozačima koji su poreklom van Evrope, bilo je komplikovano da samo u par dana skoknu do drugog kontinenta i vrate se za TDF (zato AUS i NZ sve to obave još u januaru), tako da su i ove godine neke jake bici nacije ostale bez svojih najboljih vozača u trkama za majcu sa najdražom zastavom (npr. Kolumbija). Neki vozači jednostavno nisu želeli da se troše ili rizikuju povredu pred najveću trku u sezoni a neki su se pojavili pro forme, da provozaju tih par sati, više kao deo treninga nego što su se stvarno trudili da pobede.

Ipak, u dvadesetak trka koje su juče održane, bilo je nekoliko njih koje su po svemu bile kao „prave“ trke, sa puno akcije, obrta i uzbuđenja (samo da podsetim, završnica trke iz Francuske, prošle godine, za mene i mnoge druge koji su gledali poslednjih 20–30 km je verovatno jedna od najupečatljivijih za 2020).

Ali, prve stvari prvo. Srbija. Na trci na poznatoj stazi Beranovac, juće je titulu osvojio Dušan Rajović, ispred Stefanovića i povratnika posle duge pauze zbog povrede, Stojnića. Prenos? Naravno da ne 🙁 Još uvek nema ni zvaničnih rezultata na sajtu Saveza za ITT i ženske trke (osim da je Jeka Erić šampion za ovu godinu). Dopuna (Hvala Jeki): u ženskoj konkurenciji, druga je bila Sara Počuča a treća Marijana Urošević. Veliko hvala Jeki Erić, Veljku Stojniću i Đorđu Pejkoviću za pomoć oko ovog teksta i rezultate. Šampion na hronometru je Ilić, ispred Klisurića i Veselinovića. 

Ako znate autore ovih fotosa, javite mi da potpišem.

Žal za odnosom prema domaćim trkama neće nestati i verovatno se ništa neće promeniti još dugo, dugo. Ovo nije tekst na tu temu, pa ću ovaj put preskočiti da napišem svoje mišljenje, ali ga možete pretpostaviti.

Ako je za neku utehu, ko je imao volje, živaca i mrvu ludila, mogao je da juče pogleda 5–6 trka iz drugih zemalja i u svojevrsnom kombinovanom prenosu (ovo me podsetilo na nedeljno Vreme sporta i razonode na radio Beogradu, ako se sećate ovih emisija, onda ste zreli za pensiju 🙂 ), priušti sebi skoro 2 sata onih najboljih, biciklističkih uzbuđenja.

Francuska. Trka nije bila na nivou one iz 2020, to je sigurno. Čak su izostale one masovne scene dresova FDJ i COFIDISA koji su znali da na nacionalnu trku pošalju po dvadesetak vozača. Jeste, bilo 6–7 vozača FDJ koji su stelno muvali na vrhu pelotona, ali je to više izgledao kao standardni „voz“ koji vidjamo na svakoj trci nego kao masovni izlazak na trku. Ono što mi je palo u oči je da se Alafilip držao dosta rezervisano. Bio je uvek u sredini grupe i jenovreme sam mislio da čuva snagu za finiš, ali čak i kad su krenuli poslednji napadi i odvajanje manje grupe vozača napred, on je i dalje vozio neki svoj tempo i nije se nešto posebno trudio. Ali je zato njegov timski kolega Remi Cavagna uradio ono što inače radi najveći deo svoje karijere, u jednom trenutku napao i otišao. Daleko, predaleko. Stigao je sa skoro minut prednosti u cilj i ako mu se ovakva taktia često obijala o glavu i bivao sustizan na par km od cilja, ovaj put se isplatila i narednih godinu dana ćemo ga gledati u dresu prvaka Francuske.

Holadija. Pola vozača nije završilo trku, na kraju je samo njih 43 prošlo kroz cilj. Van der Poel je bio 26. DAVID van der Poel, rođeni brat mnogo poznatijeg Metjua. Ne znam šta se desilo sa MvdP, napao je vrlo rano, na skoro 100 km od cilja, ali je kasnije nestao. Poučeni iskustvom od prošle godine i verovatno iritirani njegovom izjavom da TJV vozi „dosadno“, u ovom pokušaju su ga poratila čak tri vozača TJV. Staza nije bila baš CX, ali je imala puno naglih krivina u kojima je brzina padala skoro na 0 što bi trebalo da odgovara onima koji voze ciklo–kros. Ali, MvdP nije imao svoj dan i na kraju je odustao. TJV je odadio fantastičan posao kad su pred kraj uspeli da vrate u grupu Timo Roosena koji je zapao u krizu. Na kraju se dovoljno oporavio da napadne, i daleko ispred ostalih izadje na vrh brd gde je bio cilj.  Jumbo Visma će imati još jednog nacionalnog šampiona ove godine.

Belgija. Po mnogo čemu najjača trka juče. Čak je i finalni beg sa preko 30 km bio super–jak po imenima, Remco Evenpoel, WvA i Edward Theuns. Više od 30 km su održavali razliku od 25–30 sekundi u odnosu na peloton u kojem je bilo 70–80 vozača. Pokazali su da kad tri jaka vozača nađu zajednički interes i uredno idu u smenu, niko ih ne može uhvatiti. Poslednjih 500 m je donelo rasplet, Remco je prvi otpao, a WvA je opet pokazao kako se izbacuje bicikl i za par cm pobedio Theunsa.

Slovačka. Morao sam da napišem, da mi Bog ne zameri 😉 Sagan je opet pobedio u trci u kojoj praktično nije imao konkurenciju. Valjda, kad već ne ostaje u Bori od sledeće godine, da ih bar baci u trošak da mu naprave još jedan dres 🙂

Slovenija. Roglič je ostao dosledan svom planu da se ne pojavljuje na trkama do TDF i juče ga nije bilo. Ali su zato bili svi drugi. Na kružnoj trci oko Kopra, Mohorič (BVT) i Polanc (UAE) su skoro ceo dan bili sami u begu. Oko minut i po iza njih, išla je jedno vreme velika grupa a onda se osula i na kraju su ostali Tratnik, Pogačar, Mezgec, Hočevar, Kristijan Koren i Govekar. Ne znam kakva je bila ideja UAE, ali je Bahrein fantastično odradio posao. Tratnik je sve vreme usporavao grupu i kvario smene i pomogao Mohoriču da napred ostane 1 na 1 sa Polancom. Voženo je 10 krugova i u 9. i 10. je Pogačar probao da na par uzbrdica kojih je bilo izvede neki napad i eventualno preseli napred, ali su ga i Tratnik i Luka Mezgec u tome pratili i nisu dozvolili da ode sam. Na kraju je odustao od tih pokušaja i sve se svelo na duel Polanc/Mohorič. Polanc je probao da na poslednjem dugom usponu otrese Mohoriča ali kao što smo videli već u nekoliko trka, ako ne otresreš Mohoriča do vrha, ugasio si. Isto se desilo i juče, Mohorič je nekako prežievo taj napad, stigao samo par metara iza Polanca na vrh poslednjeg uspona, a onda je krenula agonija za Polanca, Mohorič je prvo prebacio u hronometar mod na zaravni koja je bila nakon vrha uspona, a onda na prvoj nizbrdici, fiju! otišao. Samo 15 sekundi razlike na cilju je posledica lagane i slavljeničke vožnje Mohoriča u poslednjih 300 m. U dolazećoj grupi, očekivano je Mezgec odsprintao Tratnika, a Pogačar je pre toga odustao od bilo kakvog cimanja za plasman bolji od 5. mesta.

I to je to. Sa dva oka, starim laptopom i internet vezom sumnjivog kvaliteta, više se nije moglo 🙂 Ostaje žal što nemamo bar mrvu poštovanja biciklističkog sporta kakvo vidimo na trkama po mnogim zemljama sveta, ali šta je tu je, ovo je realnost 🙁

Uz nadu da će se stvari bar malo pomeriti na bolje,

pozdrav iz debele ladovine pod orahom 🙂

p.s. U Finskoj, ovu trku je dobio Joonas Hentala, član Team novo Nordisk, čovek sa dijabetesom tip 1. B.r.a.v.o!!!

p.s.s. veliko hvala ekipi Procyclingstats.com, za sve što rade

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.