Blue Alps

Gledao sam tu Trku oko Alpa 2017 godine i bio začuđen i radovao se kao svi ostali kada je pomalo zaboravljeni Skarponi osvojio prvu etapu. Sećam se osmeha sećam se blagog čuđenja svih pa i samog sebe da mu je tako nešto pošlo za rukom. Već na zalasku karijere, u 39. godini, čovek koji je prošao kompletan put od „jednog od stotin“ novih italijanskih vozača u malom italijanskom timu pa sve do samih zvezda kada je 2011 osvojio najdraži #Giro Veliki sportist i neko ko je u jednom trenutku prihvatio da više nije najsjajnija zvezda, ali da može još mnogo toga da pruži na trkama. Ono što je Froome bio Wigu i ono što su Porte, Thomas i Poules bili Frumu, on je bio Nibaliju. Trebao je da bude i Aruu, ali je te godine Aru odustao od Gira i Scarponiju se ukazala još jedna prilika da kao vodja ekipe nastupi na italijanima najdražoj trci.

Bilo je lepo videti tu trku, Thomas na kraju pobedio ispred Pinoa i Pozzoviva, tada je tačkastu majicu za najboljeg brdskog vozača osvojio još uvek malo poznat vozač Andronija, Bernal. Sećam se završne dodele nagrada i puno osmeha po sunčanom danu u Alpima.

Nakon trke, Skarponi je sa još jednim tehničarem iz Astane seo u kola i otišao u Filotrano pored Askone, gde je živeo sa porodicom. Te večeri, objavio na Twitteru fotografije kako se igra sa klincima na podu sobe.

Sutradan, 22.04., više ga nije bilo.

Spremao se za Giro gde je trebao da predvodi Astanu nakon odustajanja Arua i nije hteo da propusti ni jedan dan prirpema. Izašao je na vožnju lokalnim drumovima koje je znao u metar. I na jedndoj raskrsnici, u nedeljno jutro, bez saobraćaja, po sunčanom danu, na njega je naleteo kombi. Nije preživeo. Vozač kombija kojeg je Skarponijeva porodica poznavala je tvrdio da ga nije video. Pričalo se čak da je u tom trenutku gledao neki TV program na tabletu u kolima. Nebitno. Optužen je i suđenje je počelo, ali nikad nije završeno. Vozač kombija je preminuo od kancera.

Hteo sam da ovaj tekst napišem bar desetak puta i stalno sam sebi govorio – nemoj danas, danas jeste godišnjica i danas će se mnogi sećati, ali sve češće se nekih dragih ljudi bez obzira da li je u pitanju privatni život ili sport, muzika, film,.. sećamo samo u neke dane. Treba da ih se sećamo stalno, jer samo dok ih se sećamo, neće nestati.

Mnogi su svoju bol i poštovanje prema Skarponiju izrazili na razne načine, Valverde, Nibali, Sagan,… posvećivali svoje pobede (Valverde i donirao novac od nagrade sa LBL), nosili crni flor, kretali trke s minutom ćutanja,… ali, vreme posivi i izbledi sve pa i sećanje na bilo koga od nas. Bilo bi lepo kad bi npr. Crveni broj na Giro imao njegovo ime. Ili nagrada za najboljeg italijanskog vozača na Giro. Nešto trajno, nešto zauvek.