Kako izgubiti trku u 4 jednostavna koraka

Danima pred ovaj vikend smo pričali o početku monumentalnih klasika. 6 nedelja jednodnevnih ludila, navijanja, strepnje i radosti na kraju (ili lupanja nameštaja, zavisi ko pobedi). Sezona je počela juče i peloton je krenuo iz jedne od prestonica mode, Milana.

Prva od „vilikih“ trka, po dužini jedna od najtežih (ove godine 291 km), ali po konfiguraciji i načinu na koji se vozi, možda i najlakša. Pre nego što skočite na ovaj poslednji pridev, samo da prenesem deo jednog Saganovog intervjua od pre par dana (nije doslovni prevod):

„Ovo je trka na kojoj možeš prvih 100 km da se opustiš i samo da voziš, za razliku od Valonske strele, Flandrije ili Rubea, gde moraš od pvog metra da si na oprezu i da paziš šta radiš. A kad siđeš do mora, ako je lepo i suvo vreme, možeš i da malo uživaš u pogledu.“

I bio je lep dan, ne pretopao, drum suv i osim one grupe glupih navijača sa bakljama, ništa nije ometalo vozače da se posvete samo vožnji. 10 vozača u begu koji je sve vreme bio pod kontrolom i iznenađujuće kompaktan peloton koji je gotovo neokrnjen prešao Pass del Turchino. Malo zaostajanja na Cipressi. Mnogo odpadanja na Poggio. Ništa što već nismo videli u većini prethodnih izdanja ove trke.

I dok su svi timovi nedeljam pre trke pravili planove, taktiku, plan B, C, D,… mi smo samo nagađali šta će se desiti. Lično, nadao sam se nečemu što iskače iz već opisanog, nekom potezu, pre svega Sagana i Bore koji bi ovu trku učinio potpuno drugačijom od već viđenog. Još kad se negde pred Cipressu okupio ceo tim Bore oko Sagana i kad su napravili nešto što je zaličilo na voz, mislio sam da su moje nade uslišene.

Ali jok, posle samo par stotina metara, sve se stopilo u šarenilo pelotona i bez ikakvih dodatnik stresova smo prešli Cipressu (na kojoj smo videli da Groennenvegen neće biti konkurentan u ovoj trci) i krenuli uz Poggio. Tu je došlo do očekivanog cepanja grupe na više manjih. Neke od grupa su se spojile na spustu, ali je napred ostala grupa od sedam vozača od kojih je u sprintu, najbolji bio Alafilip ispred Naesena i Kwiata. I to je to. Kraj.

Kao veliki navijač Sagana, sve vreme sam gledao kako vozi i kako se kreće. I priznajem, ni jednom nije pokazao znake umora ni one bolesti koja mu je jedno vreme ometala prirpeme. Sam je najavio da više neće tek tako juriti pobede, da će ići na kvalitet trka koje vozi, nadao sam se (kao i svi ostali) da mu ova trka neće biti samo trening. I nije bio. Na kraju je imao i skoro pa idealnu situaciju – realno najbolji sprinter u grupi (Trentin je već bio crko) okružen klasičarima na ulazu u ciljni pravac. Ali, nije pobedio.

Ono što sam mogao da vidim (ili bar mislim da sam video), napravio je 5 u najmanju ruku čudnih poteza:

  • Na spustu, od cele vodeće grupe niko nije tako jak kao Sagan, zašto je često vozio sa strane bez i najmanjeg pokušaja da strmine i krivine iskoristi da otkači većinu pratilaca?

  • Zašto/kako je dozvolio da u poslednjih 400 m uđe kao prvi? Ovo mu je već treći put samo ove godine da pravi ovu početničku grešku. Da ne pominjem da je i 2016 bio na prvoj poziciji pred finalni sprint sa Kwiatom i Alafilipom.

  • U ciljnom pravcu, kad je već odučio da se zaštiti vozeći uz levu ogradu, zašto nije pratio liniju ograde? Dozvolio je da propusti odvajanje ograde u levo, nešto što je Mohorič samo čekao da se desi (pogledajte snimak, na licu Mateja se vidi da bukvalno vreba da Sagan pogreši i nastavi pravo).

  • I na kraju, možda i najveća greška od svih, refleks koji ga je prethodnih godina često koštao poraza (posebno jedne godine od Kristoffa), taj nagon da po svaku cenu uđe u nečiju zavetrinu. Kad su ga s leve strane prošli Mohorič i skoro ceo Alafilip, Sagan je i dalje pokušavao da se na brzinu ubaci iza francuza. Međutim, Naesen mu nije dao. Za to vreme, Kwiatkovski i Valverde su ga već zatvorili napred, a da je Van Aert bio samo pola točka brži, Sagan bi završio kao poslednji u grupi.

Da je bilo ko drugi u pitanju, nazvao bi ih greškama. Ili što reče čovek sa Twittera, „kao da je rookie a ne trostruki svetski prvak“. Neko drugi bi verovatno bio prezadovoljan 4. mestom na #MSR, ali ne i Sagan. I ko je rekao da „moraš da čekaš da dođe tvoja godina kad ćeš osvojiti MSR“, verujem da je razočaran. Nadam se da  će se vratiti jači i pametniji.

Ostali. Uteha mi je da sam par dana pre trke javno rekao da je Alafilip možda i najkompletniji vozač danas. I verovatno jeste. Možda neće osvojiti svaki brdski cilj i svaki sprint, ali će uek biti u Top 10. Dodajte tome i odličan hronometar i dobićete vozača koji će u svakoj trci biti bar u drugom krugu favorita. Sve čestitke i Alafilipu i celom timu.

Obavezno da pohvalim Team Novo Nordisk koji je imao čak 4 vozača u begu skoro 260 km, bravo! I da pomenem da iako su povremeno bili na vrhu pelotona, ovo je prva trka u kojoj Astana nije imala šta da kaže.

Veliki je spisak velikih i malo manjih favorita na ovoj trci koji su bukvalno nestali na početku Poggia pa ih neću ni pominjati. Još 5 paklenih nedelja je pred nama, ima vremena da se pokažu.

Znam da i vi imate svoju sliku o ovoj trci. Možda ste videli drugačije? Kažite mi. Kažite svima 🙂

Prođe i ova #primavera . Prođe i San, prođe i Remo. Do naredne godine.

Please follow and like us:
error
2 Comments

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.