Snaga voljom vezana za točkove

„Oni su sastavljeni samo od snage i čiste volje“

Moja gospođa, nakon što je čula da je Nibali sa slomljenim pršljenom vozio 4 km.

Eto, ovaj naslov sam po malo ukrao od svoje lepše i pametnije polovine. Volim sport i pratim kad god to mogu. Fudbal, NFL, basket, vaterpolo i posebno, biciklizam. Ponekad dnevne obaveze premeštam i zipujem da bih oslobodio vreme predviđeno za neki prenos. Instaliram svakave kerefeke u Grunf-stilu samo da bih imao video signal u nekim delovima bašte ili plastenika.      

I video sam dosta za poslednjih 40 godina. Pobede, radosti, tuge, tragedije, bes, inat, bol,… I svako će reći da se u nekom sportu vrhunski sportisti daju 100%, da svi imaju želju za pobedom, da su spremni da žrtvuju sve za uspeh. Ali, ono što rade biciklisti, mislim da ne radi niko. Nema šanse. Možda na nivou pojedinačnih (i retkih) slučajeva, ali u tolikom broju, nema nigde.

Eto, skoro smo se smejali Nejmaru i njegovim predstavama na završenom Svetskom prvenstvu u fudbalu. Dodir vazduha je bivao dovoljan da se baci na travu i valja minutima u krug od „neopisivog bola koji je osetio“. I nije jedini. Čitave fudbalske nacije (sad da ne pominjem imena) su izgradile prave „škole“ foliranja i provociranja u raznim sportovima (najviše u fudbalu). Par nedelja kasnije, Nibali padne, slomi 10. torakalni pršljen, odkuka par minuta, sedne nazad na bicikl i juri 4 km uzbrdo do cilja. Još vodećoj grupi skine pola minuta za to vreme.

Neuporedivo.

Kada je na Vuelti 2015, Froome na etapi 11 dobio višeminutni zaostatak, mnogi su s podsmehom komentarisali da je zagrizao previše i posle osovojenog TDF krenuo na Vueltu. Međutim, kad je snimak pokazao da je slomljena navikularna kost u njegovom desnom stopalu, ispostavilo se da je sa slomljenim stopalom vozio 140 km brdske etape! Možete ga voleti ili ne, ali ovaj „poduhvat“ je vredan svakog divljenja.

Na pospanoj i dosadnoj 3. etapi TDF 2015, udari vetra su pocepali peloton i u nastaloj nervozi neko je nekome zakačio točak i velika grupa vozača je popadala kao domine. Nekoliko njih je palo van puta, uključujući i nosioca Žute majce, Fabiana Cancellaru. Ne samo da je odleto sa puta već je i u punoj brzini preleteo preko nečijeg bicikla i leđima se dočekao na metalnu banderu pored puta. Posle dosta muke i vremena se vratio na bicikl i vozio 60 km do cilja. Sa slomljenim kičmenim pršljenom.

2016, na 19. etapi Gira, na samom početku spusta sa Colle dell’Agnello, Steven Krujswick je prebrzo ušao u jednu levu krivinu i celom desnom stranom tela udario u nanose snega i leda pored staze. Vratio se na bicikl i završio etapu. I sutra vozio 138  km dugu brdsku etapu. Sa slomljenim rebrom.

Već sam pomenuo Nibalija sa ovogodišnjeg Tura. Videli smo i Saganovu patnju poslednja dva dana i strahovali da li će ga uhvatiti rampa nakon što je vozio 200km preko 4 ogromna brda sav izgreban i ugruvan nakon pada. A Gilbert? Preleteo preko kamenog zidića i pao skoro 3 metra niže u šumarak, popeo se nazad na put, svima nam pokazao da je OK i vozio do cilja skoro 60 km. Sa slomljenom čašicom levog kolena.

Sve njih i volim i poštujem, divim se onom što su postigli, ali ceo ovaj tekst ne bi verovatno bio napisan da nije bilo njega – Lawsona Craddocka. Momak iz USA, član ekipe sa najdužim imenom, EF Education First–Drapac p/b Cannondale, možda nikad neće osvojiti neku etapu na TDF, ali će za mene uvek biti jedan od pobednika.

Na prvoj etapi je pao. Posekao arkadu, par flastera na brzinu iz medicinskih kola. Ne tako retka slika na bici trkama. Ali ono što nismo znali, do kraja etape je preživljavao pravu dramu zbog povrede koja se nije videla na TV ekranima. Slomio je levu lopaticu.

Svaki potres, svako kretanje ili stajanje, svaki kontakt leve ruke sa guvernalom je bio bol. Drugovi iz ekipe su mu pomagali koliko su mogli, pojili ga, hranili i koliko su mogli, upravljali biciklom umesto njega. Ali nije moglo uvek, povremeno je i sam morao to da radi. I onda su slušali njegovo otegnuto teksaško f**********ck, svaki put kad je morao da prikoči. Inercija je terala telo napred, ruka je morala da bude na guvernalu, sav pritisak se prenosio preko ramena na lopaticu.

I bolelo je. Bolelo je i sutradan, na etapi 2. I na timskom hronometru. I na svakoj od narednih 20 etapa. Jer, iako je vozio stalno na začelju pelotona, Lawson je prešao celu trku. danas je, na kraju individualnog hronometra, zaplakao. Sutra će videti Pariz. Završiće svih 3,351 km najveće i po mnogima najteže biciklističke trke na svetu.

I još na stotine drugih vozača, znanih i neznanih, na velikim ili nepoznatim trkama, nije važno. Važno je preći liniju cilja. Jer, kako reče Sagan juče, nakon što je preživeo najtežu i najbolniju etapu za 10 godina svoje karijere: „nije bilo bitno da li ću stići pre rampe ili ne. Nosio sam Zelenu majcu i jedino što je bilo bitno je da pređem liniju cilja. Smatram to jednim od svojih najvećih uspeha“.

Nadam se da će veliki vračevi biciklizma odobriti neku nagradu, neki simbol, makar i najmanji, za ove ljude koji sport, trkanje i želju za uspehom dovode na sasvim drugi nivo (ako mislite da to rade zbog para, proverite prvo koliko su plaćeni pa te iznose uporedite sa platama PROSEČNIH fudbalera po evropskim ligama). Ja sam svoje divljenje i poštovanje mogao da izrazim samo ovim skromnim tekstom.

Kuckamo se iz fotelje, samo da me prođe išijas 🙂

 

p.s. Moram da ispravim i ovu nepravdu prema manje poznatim vozačima iz manjih timova, upravo naleteh na ovaj tvit:

12 etapa vozio sa slomljanim rebrom. Respekt, respekt, respekt.

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *